Zahvaljujemo se našoj bivšoj koleginici što je iskoristila svoje slobodno vreme da se podseti studentskih dana i da opiše kako je provela studije:
Svi u mojoj okolini su se čudili što sam želela i upisala mašinstvo. Moram priznati da mi mašinke nismo česta pojava, ali to je samo zato što mnoge devojke žive u zabludi da se na mašinstvu radi samo sa uljem, mašću, ključevima i sl. Tokom celog školovanja na FTN-u, najmanje sam se susrela sa takvim oblikom posla zato što sam upisala smer Mehanizacija i konstrukciono mašinstvo koji se prvenstveno bavi stvaranjem projektanata i konstruktora. Kako bih približila neupućenima šta je posao konstruktora, poslužiću se analogijom građevinaca. Konstruktor je u mašinstvu pandan arhitekti u građevinarstvu. Po ideji konstruktora se proizvode mašine. Tako je najlakše objasniti. Zbog toga se konstruktori nalaze na vrhu proizvodnog lanca i imaju svu slobodu da se iskažu.
Moja najbolja drugarica i ja smo zajedno upisale Mehanizaciju i konstrukciono mašinstvo. Ona je završila srednju mašinsku školu, a ja gimnaziju. Za nju je i bilo očekivano da nastavi školovanje na mašinstvu, ali od mene se očekivalo da upišem medicinu ili tako nešto. Međutim, kad mi je drugarica pokazala spisak predmeta koji se uče na Mehanizaciji, nisam se mnogo dvoumila. Nisam ni znala da u Novom Sadu postoji smer koji nudi znanja iz:
- Projektovanja i konstruisanja automobila;
- Forenzičkog inženjerstva u drumskom saobraćaju;
- Hibridnih i električnih vozila;
- Kompjuterskog projektovanja tj. stvaranja 3D modela mašina;
- Projektovanja transportnih sistema poput dizalica, liftova, žičara i sl;
- Predviđanja veka trajanja mašine na osnovu vibracija koje ona proizvodi;
- Programiranja i automatizacije mašina itd.
Na početku mi nije bilo baš svejedno, nas nekoliko devojaka i puno momaka. Nisam bila sigurna da li će me nervirati ti momci sa svojim klinačkim forama. Međutim, nisam bila u pravu. Sve kolege iz generacije su nas tretirale sa potpunim poštovanjem zato što su bili oduševljeni kako i nas devojke interesuju automobili i sl. Mogu slobodno da kažem da sam među kolegama sa smera stekla prijatelje za ceo život.
Studjiski program Mehanizacija i konstrukciono mašinstvo na FTN-u se sastoji iz dva nivoa studija, Osnovnih akademskih studija – 240 ESPB i Master akademskih studija – 60 ESPB.
Prijemni ispit za Mehanizaciju i konstrukciono mašinstvo nije bio težak i bez problema sam ga položila bez ikakvih privatnih časova iz matematike. Prijemni se sastoji iz dva testa koji nose po 30 bodova, test iz matematike i test iz logike. Sa maksimalnih 40 bodova iz srednje, to je ukupno 100 mogućih bodova na prijemnom. Imala sam 23 iz matematike i 28 iz logike i sa mojih 36 iz srednje to je ukupno bilo 87 bodova sa kojima sam bila među prvih 15 na listi. Test iz logike je bio veoma zanimljiv koliko se sećam jer smo morali da docrtamo nedostajuće oblike, da napišemo koliko puta ptica kukavica u satu otkuca tokom dana, da navedemo u kom smeru će se okretati poslednji zupčanik u nizu itd.
Gradivo na usmerenju je obimno pošto sve polazi od fundamenata nauke kako bi svi studenti imali dobru osnovu za stručne predmete na višim godinama. Kako je Bolonja potpuno primenjena na FTN-u, polaganje ispita na mašinstvu mi uopšte nije predstavljalo problem, a nije da sam neka štreberka, već sam teški kampanjac. Naime, svi ispiti se sastoje iz oslobađajućih kolokvijuma koji se održavaju tokom semestara (u srednjoškolskom rečniku polugodišta). Šta to znači oslobađajući kolokviijum? To znači da kad je neko gradivo jednom položeno, ono se više ne pita na ispitu. Veoma slično kao kontrolni zadaci u školama. Preko 50% predmeta se može rešiti preko kolokvijuma i pre ispitnog roka, a za ostale u ispitnom roku obično ostane oko 25% zato što se ostatak položi preko kolokvijuma, seminarski radova, grafičkih i projektnih zadataka.
Profesori na Mehanizaciji i konstrukcionom mašinstvu spadaju u tzv. mlađu gardu. Nema starijih od pedesetak godina i svi odreda su bili i više nego korektni prema nama. Uvek su se trudili da nam prenesu znanje što je bolje moguće i bili su tu da nam pomognu kad god je trebalo. Nije bilo bitno da li se radi o predavanjima, vežbama ili konsultacijama, njima su studenti bili na prvom mestu i na sva naša pitanja (a bilo je i veoma smešnih) davali su odgovore i podsticali nas da i sami istražujemo oblasti koje nas zanimaju.
Kada posmatram moje studije sa ove distance, jedino mi je žao što je studentski život tako brzo prošao. Ne mogu vam opisati koliko dobru atmosferu smo imali kao zajednica, kao smer. Znalo se, na predavanjima i vežbama se pažnja obraćala na gradivo koje smo slušali, a na pauzama smo se zezali, pričali, smejali. Ovog momenta bih se vratila u to doba. Organizovali smo kućne žurke, odlazili zajedno u kafiće i klubove, pravili izlete na Fruškoj gori itd. Studentski život je period života kada se većina prvi put odvoji od roditelja, kada iskusi samostalnost i počne da se brine o sebi. Taj period je ključan u životu jer tu se sazrevanje u pravom smislu događa. Bilo je par kolega koji su počinjali da se prepuštaju noćnim izlascima i počeli su da zapostavljaju obaveze na fakultetu, ali nastojali smo da ih ubedimo da je za njih bolje da završe, a posle neka rade šta hoće sa svojim vremenom.
Mašinijade su bile posebna priča. Svake godine smo odlazili za sitne pare na različita letovališta, od Budve, Petrovca, pa sve do Sunčevog brega. Tamo smo se takmičili u znanju, u sportu, ali najznačajnije je to što smo se družili. Takođe, imali smo priliku da idemo na stručnu ekskurziju. Naime, svaka genereracija kada završi četvrtu godinu ima priliku da poseti svetski značajne kompanije. Ekskurzija je trajala 10 dana i za to vreme smo obišli luku u Beču, Tehnički muzej u Minhenu, sedište i proizvodnju automobilskih giganata BMW-a i Mercedesa u Nemačkoj, najvećeg svetskog proizvođača dizalica Liebherr, potpuno automatizovane distributivne centre u Bohumu itd. To je bilo jedinstveno iskustvo.
Tokom studija, moja drugarica i ja smo se razdvojile u smislu usmerenja. Prvih godina studija, svi smo zajedno slušali predmete i sticali dragocenu osnovu. Na višim godinama, birali smo koje ćemo module da izaberemo. Smer Mehanizacija i konstrukciono mašinstvo ima tri modula koje je moguće izabrati:
- Automobilsko inženjerstvo;
- Projektovanje mašina, transport i logistika;
- Poljoprivredno i prehrambeno mašinstvo.
Ona je izabrala Automobilsko inženjerstvo, dok sam ja izabrala Projektovanje mašina, transport i logistiku. Imali smo i dalje neke zajedničke predmete, ali smo se polako usmeravali na osnovu naših želja.
Kada smo završili osnovne studije i upisali master studije, samo dve osobe iz generacije još uvek nisu pronašle posao. Kada se setim da nas je na početku bilo pedesetak, moram priznati da to uopše nije loše. Bojali smo se kako ćemo uskladiti nova radna mesta sa master studijama, ali tada su nas profesori ohrabrili ukazujući nam na to da se sva predavanja i vežbe na masteru odigravaju popodne i u dogovoru sa studentima kako bi svim zaposlenima izašli u susret. Prepodne smo zarađivali naš prvi dinar, a posle podne smo se usavršavali na fakultetu. Nisu svi mogli da isprate taj tempo, pa su neke kolege još uvek na masteru, ali bitno je da svi završe master. Zašto je bilo toliko bitno da svi završe master? Zbog toga što samo master inženjeri Mehanizacije i konstrukcionog mašinstva mogu da apliciraju za projektantsku licencu 333 koja im daje mogućnost da potpisuju projekte i da budu glavni u konstrukcionim biroima.
Kao što sam već navela, 95% nas je našlo posao već tokom master studija, a ostalih 5% posle završenih master studija. Ogroman je dijapazon firmi gde smo se zaposlili. Moje prvo radno mesto je bilo u jednoj od najvećih građevinskih firmi u Novom Sadu gde sam se bavila projektovanjem liftova, drugarica je pronašla posao u Bosch-u u Pećincima, jedan kolega se zaposlio u Srednjoj mašinskoj školi u Novom Sadu, jedan se zaposlio u Univerexportu kao projektant unutrašnjeg transporta, neki su pronašli posao u nemačkim kompanijama u Subotici poput Continentala, Siemensa i Motorverkena, par njih je tokom leta išlo na praksu u Sever gde su posle i dobili posao, nekoliko njih se zaposlio u prehrambenim industrijama poput Marba, Coca Cole, Carnexa, neki su se zaposlili u Apatinu u Pivari i Brodogradilištu, dok je nekoliko pronašlo zaposlenje u manjim firmama u Novom Sadu i okolini koje se bave proizvodnjom agregata, čeličnih konstrukcija, CNC mašina i alatki itd. Uglavnom, svi su pronašli posao i niko nije imao zamerku na početnu platu koja je u proseku iznosila oko 60.000 dinara. Mogu da kažem da su neke moje kolege baš istakle na radnom mestu i da su veoma brzo napredovali i dostigli plate od 120.000 dinara, pa čak i više.
Sa ove tačke gledište, ni malo se ne kajem što sam upisala Mehanizaciju i konstrukciono mašinstvo na FTN-u. Na radnom mestu lepo napredujem zbog znanja koje sam stekla, a još više sam srećna zbog prijatelja koje sam stekla tokom studiranja.
Samo ću dodati da mi je budući muž bio kolega sa smera ?
P.S.
Pre nekoliko meseci sam dobila poziv da posetim moj stari Departman za mehanizaciju i konstrukciono mašinstvo povodom promocije hibridnog vozila Hermes koje su napravili današnji studenti Departmana. Očekivala sam da Departmana nastavi da se razvija posle našeg odlaska sa studija, ali nisam očekivala da će se za tako kratko vreme osposobiti za proizvodnju hibridnih vozila. Imala sam priliku da se provozam u Hermesu i koristim ovu priliku da studentima kažem jedno ogromno BRAVO zato što su u okviru prakse na usmerenju potpuno samostalno napravili jedno vozilo.
